И тако је Пафнутије видио како има и оних који много усрдније служе Богу од њега. Но, прије него је срео Онуфрија наилазио је на пећине наизглед живих монаха у сједећем положају, као да спавају, и с огртачима окаченим на зид пећине, а све се при додиру Пафнутијевом претварало у прах, и дијелови тијела монаха. Умро је као такав и прије много година. С уобичајеним псалмопојањем и молитвом, и са сузама сахранио би остатке тијела ископавши раку рукама у пјешчаном тлу. И ноћио је крај гроба једног од њих. Ovaj му је причао како је прво био у општежитију с браћом, потом се одвојио мало изван града и живио од свог рукодјелања, али сам ђаво му посла једну жену у више наврата да јој начини некакво платно, и зближили су се, и с њом, каже, згријешио. Зато одлази дубље у пустињу. Каже, претрпио је тад безбројне нападе од демона, али га нису могли свладати, јер му је благодат Божја помагала, а одолијевао им је и крсним знаком и молитвом. Такође, сметала му је и тјелесна болест, патио силно од стомака, на земљу падао од страшних болова да није могао стојећи вршити ни обичајне молитве већ је лежећи у својој пећини и ваљајући се по земљи обављао молитвено правило са великом муком. Уз све није имао снаге често ни изаћи из пећине ... И молио сам се милосрдном Богу - каже - да ми због болести подари опроштај гријехова мојих и једном, кад сам сједио на земљи и грчио се од болова у стомаку, угледах пред собом чесног мужа који је стајао и питао ме: Од чега болујеш? – Једва му могох одговорити: Болујем, господине, од стомака. – Он ми рече: Покажи ми гдjе те боли. – Ја му показах. Тад он пружи руку своју, метну длан свој на болесно мјесто, и ја се тог часа исцјелих. Рече ми: Ето си здрав, не гријеши више, да ти не буде горе, него служи Господу Богу свом од сада и до вијека. – И од тога времена, хвала Богу, ја више не болујем, благодарећи Бога и славећи милосрђе Његово.
Хтједе Пафнутије још да остане у близини чудесног монаха но, овај му рече: Ти, брате, нећеш моћи овдје поднијети демонске напасти. Па, не приста да остане више код њега. А звао се Тимотеј. Вели: Помињи ме, љубљени брате, и моли за мене Христа Бога, да до краја излива на мене Своје милосрђе, којега ме удостојава. А ја, рече Пафнутије, припадох ногама његовим, просећи га да се моли за мене. Он ми рече: Владика наш Исус Христос нека те благослови, и нека те заклони од сваког искушења ђавољег, и нека те води правим путевима, да би ти несметано прешао к светима Његовим. Пафнутије крену назад у свој манастир, али ускоро пожели поново ићи у пустињу да види има ли још који од удесних пустињака и тек тад ће срести Онуфрија.
Полазећи на тај пустињачки пут он узе са собом мало хљеба и воде, и не трајаху му дуго. Настави он четири дана и четири ноћи без хране и пића и потом врло изнемогао тијелом паде на земљу очекујући смрт. Кад угледа мужа светолика, прекрасна и пресвјетла, приђе му, метну му руку на своја уста и поста невидљив. Пафнутије тог часа осјети у себи снагу, и више није био ни гладан ни жедан. Усташе и продужи путовање дубље у пустињу, и тако проведе још четири дана и четири ноћи без хране и пића те поново изнемогаваше од глади и жеђи. Подигавши руке к небу он се помоли Богу и понова видје онога мужа, приђе му тај опет, додирну му руком уста и поста опет невидљив. Од тог Пафнутије опет доби велику снагу и настави пут. У седамнаести дан путовања он стиже до неке високе горе, уморан сједе у подгорју да одмори. Утом опет угледа издалека мужа што иде к њему, али сад врло страшног, обрастао у густе длаке као звјер, и од старости бијел као снијег. Бедра су му препасана лишћем од пустињског биља. Пафнутије се прво препаде и утече на стијену што бијаше на врху горе. А овај у подножју сједе у хладу да се одмори, јер бијаше силна жега, а и као немоћ старачка. Погледавши на горе, он угледа и повика Пафнутију говорећи: Сиђи к мени, човјече Божји, јер сам и ја човјек као ти; живим у овој пустињи Бога ради. Пафнутије онда свесрдно похита к њему и паде му пред ноге. А овај му рече: Устани, сине мој! Та и ти си слуга Божји и пријатељ светих Његових; име ти је Пафнутије. – Ја устах, а он ми нареди да сједнем, и са радошћу сједох близу њега. Потом усрдно га молих да ми каже своје име и исприча свој живот, како у пустињи борави, и колико је времена ту. А он, видећи да га усрдно молим, стаде ми казивати о себи. Вели, у дјетињству је упућиван и поучаван од светих отаца усрдној вјери и љубави према Богу и уставима монашког живота у монашкој заједници. Слушао их је како разговарају о светом пророку Божјем Илији кога је Бог кријепио да живи у пустињи постећи се, и о светом Претечи Јовану коме никада нико од људи не бијаше сличан. Слушајући то питао је тад свете оце јесу ли они што се у пустињи подвизавају већи од њих у монашкој заједници пред очима Божјим? А они говораху: Да, чедо, они су већи од нас; јер ми свакодневно виђамо један другог, и саборно вршимо с радошћу црквено богослужење; ако смо гладни, имамо готов хлеб; исто тако ако смо жедни, имамо готову воду; ако се деси коме од нас да се разболи, братија га дворе, јер сви заједнички живимо и један другог помажемо и служимо ради љубави Божје. А они што у пустињи живе, лишени су свега тога. Ако кога од пустиножитеља снађе туга, ко ће га утешити? у болести – ко ће му помоћи и послужити? ако Сатана нападне на њега, где ће он наћи човека да му ум ободри или посавјетује, када је он сам самцит, и ако не буде хране у њега, где ће је набавити, кад ожедни, нема ни воде у близини. Тамо, чедо, предстоји несравњено већи труд него нама који живимо у заједници: јер који се одају пустињачком животу, ревносније служе Богу, предају се најстрожијем посту, великодушно подносе глад, жеђ, подневну жегу и ноћну хладноћу, снажно одбијају нападе невидљивог непријатеља и приморавају себе на све могуће начине да га побиједе, и усрдно се старају да прођу тијесан и тужан пут што води у царство небеско. Зато им Бог и шаље свете анђеле да им храну доносе, воду из камена изводе, и толико их укрепљују да се на њима збивају речи пророка Исаије који говори: Који се надају Господу, добиће нову снагу, окрилатиће као орлови, трчаће и неће сустати (Ис. 40, 31). А ако се неко од њих и не удостојава да очигледно види анђеле, он се у сваком случају не лишава њиховог невидљивог присуства, и они га чувају на свима путевима његовим, штите од нападаја вражијих, помажу му у дјелањима, и молитве његове приносе Богу. А ако кога од пустињака задеси нека неочекивана напаст вражија, он пружа руке своје к Богу, и одмах му се шаље помоћ с неба, и све се напасти распрштавају због чистоте срца његова. И Свето Писмо говори: Бог не оставља оне који Га траже, и неће свагда бити заборављен убоги, и трпљење невољних неће нигдје пропасти (Пс. 9, 19); завикаше ка Господу у тузи својој, и избави их из невоље њихове (Пс. 106, 6); јер Господ свакоме даје према труду који човјек узима на себе Господа ради. Блажен је дакле човјек који твори вољу Господњу на земљи; јер таквоме анђели служе, мада невидљиво; и чине да се радује духовном радошћу, и укрепљују га сваког часа док се налази у тијелу. Све то слушајући у своме манастиру од светих отаца смирени Онуфрије је осјетио у души и срцу сласт слађу од меда, као у неком другом свијету, у њему се појави неодољива жеља да иде у пустињу. И уставши ноћу и узевши мало хлеба за четири дана, изиђох из манастира полажући сву наду на Бога, и кренух путем што води на гору, са намјером да одатле идем у пустињу, Онуфрије приповједа Пафнутију. И чим стадох улазити у пустињу, угледах испред себе лучу блиставе свјетлости. Уплашен силно, стадох, и већ почех помишљати да се вратим у манастир. Међутим, луча свјетлости ми се приближи, и ја чух из ње глас који ми говораше: Не бој се! Ја сам анђео који ходим с тобом од рођења твог, јер сам од Бога додјељен теби да те чувам; и сада ми је наређено од Господа, да те водим у ову пустињу. Буди дакле савршен и смирен срцем пред Господом, и с радошћу Му служи, а ја нећу одступити од тебе све док ми Саздатељ не нареди да узмем душу твоју. Убрзо угледах изврсну пећину, и луча анђелске свјетлости ишчезе из мојих очију. Приближих се пећини и зажелих да дознам, има ли неког човјека у њој. Дошавши до врата, и по монашком обичају викнух: благослови! – И угледах старца, чесна и световидна изгледа; из његовог лица и погледа лијаше се велика благодат Божја и духовна радост, што бијаху у њему. Угледавши га брзо падох пред ноге његове и поклоних му се, а он, подигавши ме руком својом, пољуби ме и рече: Јеси ли ти брат Онуфрије, мој сатрудник у Господу? Уђи, чедо, у моје обиталиште. Бог нека ти је помоћник; пребивај у звању свом, творећи добра дјела у страху Божјем. Ушавши у његову пећину проведох с њим не мало дана, и труђах се да се научим од њега врлинама његовим, што и постигох, јер ме он научи уставу пустињачког живљења. Кад старац увидје да је дух мој већ просвећен за поимање дјела угодних Господу нашем Исусу Христу и за неустрашиво противстајање тајним војевањима врага и страшилима, које пустиња има, рече ми: Хајде, чедо, да те водим у другу пећину, која се налази у унутрашњој пустињи, да у њој сам живиш и подвизаваш се у Господу, јер те Господ промислом Својим зато и посла овамо, да будеш житељ унутрашње пустиње. Рекавши то, он ме узе и поведе у најдубљу пустињу; путовали смо четири дана и четири ноћи. Најзад петога дана нађосмо малу пећину. Тада ми он свети муж рече: Ово је мјесто које ти Бог уготови да се настаниш у њему. – И проведе старац са њим тридесет дана, поучавајући га добрим дјелима. И по истеку тридесет дана, остављајући га Богу, он отиде у своје обиталиште. И од тада он долажаше Онуфрију једанпут годишње све док се не престави к Богу. И много плаках за њим, и погребох тијело његово близу мог жилишта.
Пафнутије опет упита Онуфрија: Оче свети, јеси ли многе труде узео на себе у почетку, по доласку свом у ову пустињу? А блажени старац одговори: Вјеруј ми, возљубљени брате, ја узех на себе тако тешке труде, да сам много пута очајавао за свој живот, мислећи да сам близу смрти: изнемогавао сам од глади и жеђи, спочетка нисам имао ништа ни да једем ни да пијем сем што сам налазио неко пустињско зеље и њиме се хранио, а жеђ сам своју расхлађивао само небеском росом; дању ме је пекла сунчана жега, а ноћу сам се смрзавао од хладноће. И шта све нисам претрпио? Но, немогуће је испричати све трудове и подвиге, а и не треба објављивати оно што је човјек дужан ради љубави Божје радити насамо. Благи Бог, видећи да сам се сав предао испосничким подвизима и душу своју унио у гладовање и жеђовање, нареди анђелу Свом да се брине о мени и да ми сваки дан доноси по мало хлеба и по мало воде ради укрепљења тијела мог. Тако ме анђео хранио тридесет година, а потом Бог ми удеси обилнију исхрану, јер близу моје пећине обрете се урмина палма са дванаест грана: свака грана одвојено од других доносила је род свој, једна једног мјесеца, друга другог, и тако свих дванаест редом за дванаест мјесеци. Потом и мали извор живе воде крај моје пећине. И тако већ других тридесет година живим у таквом изобиљу, јер понекад једем хљеб што ми анђео доноси, а понекад се прихватим урми и пустињског зеља, које ми је, по устројству Божјем, слатко као мед, и пијем воду са извора, благодарећи Бога. А више свега храним се и напајам слатко речима Божјим, као што је писано: Не живи човек о самом хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих (Мт. 4, 4). Брате Пафнутије! ако усрдно испуњаваш вољу Божју, Бог ће ти послати све што ти треба; јер је у Светом Еванђељу казано: Не брините се говорећи: шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се одјенути? Јер све то незнабошци ишту; а зна то и Отац ваш небески да вама треба све то. Него иштите најприје царства Божјега и правде његове, и ово ће вам се све додати (Мт. 6, 31-33). Уз то и Анђео Господњи долази к мени и доноси Пречисте Христове Тајне и причешћује ме. И не само к мени него и осталим подвижницима што Бога ради живе у пустињи и не виде лица човјечјега; причешћујући их испуњава их неисказаним весељем. Ако пак неко од пустињака зажели да види човјека, онда га анђео узима и узноси к небесима да види свете и развесели се; и просвећује се душа таквог пустињака као свјетлост, и радује се душом што се удостојио видјети небеска блага, и заборавља све труде своје којих се подухватао у пустињи. И пустињак кад се врати на своје мјесто онда стане још усрдније служити Богу, надајући се да на небесима добије занавијек оно што се удостојио видјети.
Од таквог разговора са преподобним ја се испуних велике радости, па заборавих и на све труде мучног путовања мог, праћеног глађу и жеђу. Укрепивши се духом и тијелом, рекох: блажен сам што се удостојих видети тебе, свети оче, и слушати дивне и слатке ријечи. Он рече тад: Устанимо, брате, да идемо моме обиталишту. Уставивши се код пећине, преподобни се помоли Богу, а кад заврши молитву рече: Амин. Потом сједе и понуди и мени да сједнем крај њега. И разговарасмо, казујући један другом добра Божија. А када се дан стаде клонити к вечеру и сунце нагињати западу, угледах између нас чист хљеб и воду. И рече ми Онуфрије: Брате, прихвати се хљеба што је пред тобом и воде, да се поткријепиш, јер видим да си изнемогао од глади и жеђи и од путних напора. А ја му одговорих: Жив Господ мој! нећу јести и пити сам, већ само заједно с тобом. Но старац не пристајаше да једе; ја га дуго мољах, и једва га умолих да испуни моју молбу. Онда узесмо хљеба, преломисмо га и једосмо досита а хлеб нам и претече. Потом написмо се воде, заблагодарисмо Богу, и сву ту ноћ проведосмо у молитви. А када свану дан, ја приметих да се лице преподобнога изменило после јутарњег молитвеног појања, и уплаших се. Схвативши то, он ми рече: Не бој се, брате Пафнутије, јер Бог, милосрдан према свима, посла те к мени да погребеш тијело моје, пошто ћу ја данас завршити свој привремени живот и прећи на бесконачни живот ка Христу мом у вјечни покој. А бјеше тај дан 12. јуни; и завјешта преподобни Онуфрије мени, Пафнутију, говорећи: Возљубљени брате, када се вратиш у Египат спомињи ме пред братијом и пред свима хришћанима. А Пафнутије њему: Оче свети, ја бих желио да по твом одласку из тијела обитавам овдје на твом мјесту. Преподобни му одговори: Чедо, није те Бог послао у ову пустињу ради тога да се у њој подвизаваш, него да видиш слуге Божије, па да се онда вратиш натраг и причаш о врлинском животу њиховом братији, ради душевне користи слушалаца, а у славу Христа Бога нашег. Стога иди, чедо, у Египат, к своме манастиру и ка другим манастирима, и причај шта си у пустињи видио и чуо; и причај такође и оно што ћеш тек видјети и чути; сам пак подвизавај се у добрим дјелима, служећи Христу Богу ... Чедо Пафнутије, Бог те неће ожалостити него ће испунити молбу твоју; и благословиће те, и утврдиће те у љубави Својој, и просветиће умне очи твоје ка боговиђењу, и избавиће те од сваког пада и лукавства ђавољег, и довршиће у теби почето добро дјело; крилиће те анђели Његови на свим путевима твојим и чуваће те од невидљивих непријатеља, да они не би нашли ништа због чега би те оптужили пред Богом у часу грозног испитивања. Послије тог преподобни отац ми даде последњи цјелив у Господу; па се стаде молити Богу са многим сузама и уздасима. Преклонивши кољена и дуго се помоливши, он леже на земљу и изговори посљедњу ријеч своју: У руке Твоје, Боже, предајем дух мој! – И кад изговараше ове речи, њега обасја с неба дивна свјетлост; и при сијању ове свјетлости, преподобни весела лица испусти дух свој. И одмах се чу у ваздуху глас анђела који су пјевали и благосиљали Бога; јер они, узевши душу преподобнога, с радошћу је узношаху ка Господу.
И послије свега се стадох молити Богу, вели Пафнутије, да ми допусти да живим на том мјесту. И хтједох да уђем у ту пећину, но тог часа пећина се на моје очи сруши, палма која је хранила светитеља, ишчупа се из корјена, и извор живе воде пресуши. Видевши све то, ја разумех да Богу није по вољи да ја живим тамо.
Онуфрије се представио Богу.
И то не бијаше све за Пафнутија, јер након четири дана хода наиђох на једну келију која је била високо на подгорју са пећином. Ушавши у њу никог не нађох; и посједо мало размишљајући у себи: да ли ко живи у овој келији, ка којој ме доведе Бог? Док ја тако размишљах, уђе свети муж, сав сед, изгледа необичног и дивног, обучен у одјећу од палмовог лишћа. Угледавши ме, он ме одмах упита: Јеси ли ти брат Пафнутије што погребе тијело преподобног Онуфрија? Припадох к ногама његовим. Он, тјешећи ме, рече: Устани, брате! Бог те удостоји да будеш пријатељ светима Његовим; јер од промисла Божјег сазнадох за твој долазак к мени. Ја ћу ти, возљубљени брате, открити о себи да сам у овој пустињи ево шездесет година, и за то време не видјех човјека који би дошао к мени, сем братије која овдје са мном обитава. Док ми тако разговарасмо, уђоше три друга света старца, слична првоме, и одмах ми рекоше: Благослови, брате! Ти си брат Пафнутије, наш сатрудник у Господу. Ти си погребао тијело светог Онуфрија. Радуј се, брате, што се удостоји видјети велику благодат Божју. Господ нас обавјести о теби да ћеш данас доћи к нама, и нареди ти да један дан проведеш с нама. Ево ми већ шездесет година боравимо у овој пустињи, живећи сваки одвојено; а у суботу према недјељи сабирамо се овдје. Ми нисмо видјели човека, сем што тебе сада видимо ... И рекоше ми старци: Ето ми, боравећи шездесет година у овој пустињи, и свагда нам се по наређењу Божјем невидљиво доносе само четири хљеба; а сада, зато што си ти дошао к нама, би послан и пети хљеб. Непознато нам је откуда се доносе ови хљебови, но сваки од нас, улазећи у своју пећину, сваки дан налази у њој по један хлеб. А када се сабирамо овде уочи недеље, то налазимо овде четири хљеба, сваком по један ... Ми онда, ставши на молитву у суботу вече, проведосмо сву ноћ без спавања, молећи се до сванућа у недељу. А када се раздани стадох усрдно молити те свете оце да ми допусте да останем с њима до смрти своје но, они ми рекоше: Није воља Божја да ти обитаваш с нама у овој пустињи, него је потребно да идеш у Египат, да би обавјестио христољубиву братију о свему што си видио, у спомен наш и на корист слушаоцима. Када ми они то рекоше, ја их молих да ми кажу своја имена. Али они не хтедоше да ми их кажу. Ја их и послије тог опет врло дуго и веома усрдно мољах, али моја молба оста без успјеха. Они ми само ово рекоше: Бог који све зна, зна и наша имена. А ти нас, брате, помињи, и моли се за нас, да се удостојимо видјети један другог у вишњим насељима Божјим. Старај се, возљубљени, што више можеш да избјегаваш искушења и саблазни свијета, да не будеш посрамљен од њих, јер су многе одвукли у погибао ... добивши благослов од њих, кренух с миром Божјим на пут свој. Ти ми оци прорекоше неке ствари, које се стварно и збише.
Сретох још у свом повратку на четири благовидна младића који су ишли к мени далеко из пустиње, и бијаху препасани овчијим кожама. Кад се приближише рекоше: Радуј се, брате Пафнутије! А ја, павши лицем на земљу, поклоних им се. Они ме подигоше, седоше са мном и стадосмо разговарати. Лица ових младића сијаху толико благодаћу Божјом, да ми се чинило да то нису људи но анђели који су сишли с неба. Они ми се веома обрадоваше, и узабравши воће, понудише ми да једем. И обрадова се срце моје због љубави њихове. И проведох код њих седам дана, хранећи се плодовима с дрвета. Између осталог их упитах: Како доспесте овдје, и откуда сте? Одговорише: Брате, пошто те сам Бог посла к нама, то ћемо ти испричати наш живот. Ми смо из града Оксиринха; родитељи наши беху начелници тога града; желећи да нас науче књизи, они нас дадоше у једно училиште, и ми се брзо научисмо читању и писању. А када стадосмо изучавати више науке, код нас свију појави се заједничка и једнодушна мисао, јер нам је Господ помогао ка бољем: ми решисмо да изучавамо духовну мудрост. Од тога дакле времена, ми се сваки дан састајасмо и побуђивасмо један другог на усрђе ка служењу Богу. Имајући добру намеру у срцима својим, ми смислисмо да потражимо неко тихо усамљено мјесто, па да тамо проведемо неколико дана у молитви, да бисмо дознали Божју намеру о нама. Стога сваки од нас узе мало хлеба и воде, колико би нам било доста за седам дана, и изиђосмо из града. После неколико дана путовања ми стигосмо до пустиње, и када уђосмо у њу, спопаде нас ужас, јер угледасмо пред собом неког свијетлог мужа, који је блистао небеском славом. Он нас узе за руке, доведе нас овде на ово мјесто, које видиш, и предаде нас врло старом мужу који служаше Богу, и већ је шеста година како ми живимо овде. С тим старцем проведосмо годину дана, и он нас учаше и упућиваше како да служимо Богу. По истеку године престави се ка Господу отац наш, и од тога времена ми смо овде сами. Ето, брате мили, ми ти испричасмо ко смо и откуда смо. У току ових шест година ми не окусисмо хлеба нити какве друге хране, сем воћа са ових воћки. Сваки од нас живи одвојено у безмолвију, у молитвеном самовању и тиховању. А када дође субота, ми се састајемо на овом месту, видимо се и тешимо у Господу. И пошто проведемо заједно два дана, суботу и недjељу, опет се разилазимо сваки на своје мјесто. Чувши то од њих, каже Пафнутије, ја смирени упитах их: Где се причешћујете у суботу и недељу Божанским Тајнама пречистога Тијела и Крви Христа, Спаситеља нашег? Одговорише: Ради тог се ми и сабирамо овдје сваке суботе и недеље, јер свети пресветли анђео, слат Богом долази к нама и даје нам Свето Причешће.
Ја се веома обрадовах, чувши то, и одлучих да останем код њих до суботе, да бих се и ја удостојио видети анђела светог и примити из његових руку Божанствено Причешће. И остадох тамо до суботе. А остадоше и они због мене на том мјесту, не разилазећи се у своја одвојена пребивалишта. И провођасмо ми те дане у славословљу Божјем и у молитвама, хранећи се воћем из врта и пијући воду са извора. А кад стиже субота, рекоше ми те слуге Христове: Спреми се, љубљени брате, јер ће сада доћи анђео Божји и донијети нам Божанствено Причешће. Ко се удостоји примити из његових руку Свето Причешће, томе се отпуштају сви гријеси и он постаје страшан демонима, и к њему се не може приближити сатанско искушење. Док ми они то говораху ја осетих диван мирис, као од изврсног тамјана и најскупоценијих миомира, и чуђах се, јер никада нигде такав мирис нисам осјетио. И упитах младиће: Откуда долази такав неисказан миомир? Рекоше: Приближава се анђео Господњи са Пречистим Тајнама Христовим. И одмах ставши на молитву, стадосмо пјевати и славословити Христа Цара, Бога нашег. И гле, чудесна свјетлост обасја нас с неба, и ми угледасмо анђела Господња гдје силази с висине, блистајући као муња. И ја падох ничице на земљу од страха; и младићи ме подигоше, говорећи ми да се не бојим. И ја угледах гдје пред нама стоји анђео Божји у облику прекрасног младића, чију је лепоту немогуће описати; он држаше у руци свети путир са Божанственим Причешћем. Оне свете слуге Божје приступаху к њему један по један и причешћиваху се. Послије њих приступих и ја грешни и недостојни, са великим трепетом и ужасом, а уједно с тим и са неизрецивом радошћу, и удостојих се причестити се Пречистих Тајни Христових из руку анђела. За вријеме причешћивања чух анђела гдје говори: Тијело и Крв Господа Исуса Христа, Бога нашег, нека вам буде храном непролазном, весељем бескрајним и животом вјечним. – А ми одговарасмо: Амин.
Послије светог причешћа ми добисмо благослов од тог преславног анђела. Затим он на наше очи узиђе на небеса, а ми, павши на земљу, поклонисмо се Богу, благодарећи Му за толику милост. У нашим срцима бијаше велика радост, те ми изгледаше да сам не на земљи него на небу; и од велике радости духовне бијах у заносу. Потом оне свете слуге Божје донесоше воће и поставише, и ми, седавши, прихватисмо се. А кад субота прође и наступи ноћ, ми ту ноћ проведосмо без сна у псалмопојању и славословљењу Бога. У недељу пак опет се удостојисмо оне исте благодати Божје као и у суботу: јер к нама дође на исти начин и у истом облику анђео Божји, и причести нас, и испуни срца наша превеликом радошћу. А ја, осмјеливши се мало, молих анђела Божјег да ми дозволи остати до краја живота мог на том мјесту са светим слугама Божјим. Но он ми рече: Није воља Божја да ти живиш овде; него Ти Бог наређује да одмах идеш у Египат и испричаш свој братији шта си видио и чуо у пустињи, да би се и они потрудили проводити добар живот и угодити Господу Христу. Нарочито причај свима подробно о светом животу и блаженој кончини преподобног Онуфрија, кога си сахранио у камену. И кажи братији све што си чуо из његових уста. А благо и теби што си се удостојио видјети тако чудесна и дивна велика дјела Божија, која се збивају на светима Његовим. Уздај се у Господа да ће и тебе уврстити у будућем животу међу оне свете које си видио и са којима си разговарао. Стога крени сада на свој пут, и мир Божји нека је с тобом! Младићи чесни дадоше ми воће за пут и испратише ме. Ја их молих да ми кажу имена своја, и казаше ми: први се звао Јован, други Андреј, трећи Иракламвон, четврти Теофил; и наложише ми да имена њихова кажем братији ради спомињања у молитвама. И ја их молих да ме помињу у молитвама својим. Онда понова давши један другоме целив у Господу, ми се растадосмо; они одоше у своје мјесто, а ја продужих пут у правцу Египта.
Путујући пустињом тад бијах у исто вријеме и жалостан и радостан, вели Пафнутије. И након путовања од три дана наиђох на скит, у коме нађох два брата који се подвизаваху у отшелништву. И проведох код њих десет дана, и испричах им све што видјех и чух у пустињи. Они ме слушаху са великим умилењем и радошћу, и рекоше ми: Заиста си се, оче Пафнутије, удостојио велике милости Божије, јер ти Господ даде да видиш толике слуге Његове.
И та два брата бијаху врлински и љубљаху Бога свим срцем. И они записаше све што чуше из мојих уста. Онда, поздравивши се са њима, ја отпутовах у свој манастир, а они записавши повијест моју однесоше свима светим оцима и братији који живљаху у скиту. И сви, читајући и слушајући, велику корист добијаху по душу, и благосиљаху Бога који излива милост Своју на слуге Своје. Затим положише у цркви записану повијест моју, да би је могли читати сви који желе, јер она бјеше пуна духовне поуке и богомислија. А ја, најмањи слуга Пафнутије, удостојен такве милости Божје, иако недостојан, објављујем свима и усмено и писмено оно што ми би наређено да објавим у славу Божију, и у спомен Божјих светитеља, и на корист онима који траже спасење души својој. Нека благодат и мир Господа нашег Исуса Христа буде с вама, молитвама светих и преподобних отаца наших који су Му угодили, сада и увјек и кроза све вијекове. Амин.
Prođi se Sinko.
