Гдје или куда? У унутрашње просторе. Бити у Истини значи и мистика. Чему лет у космичке просторе кад тамо већ пребивамо, и много даље од тог. Све ближе.
Палама износи стару Традицију на виђело, јер заборавља се. Брани је и учвршћује. Тиховање, исихија, безмолвије, мировање, али не било какво. Ту се ради о вишем облику бивствовања које уједно значи и Души нашој исцјелење и прилазак Богу. Уз покајање и молитву, уз пост и вјеру, као једно од најјачих наоружања човјеку против непријатељске духовне (поднебесја) и земаљске силе. Божје Тајне созерцава само чист Ум, а то је много више од разума или од интелекта. А Свети Василије Велики, у посланици пријатељу св. Григорију Богослову ο безмолвију пише као ο почетку очишћења душе, али говори исто и ο тјелесном безмолвију као спутавања (ограничавања) језика, гледања, слушања и слично. Отуд значај и пустињаштва. Када ум престане бити расплинут спољњим стварима и чулима кад не бива расијан по свијету около нас, он се повлачи у себе и кроз себе приступа Богу, озарује се нествореном свјетлошћу Божанства и вазноси до богопознања. Тјелесно безмолвије је помоћник душевном безмолвију. И Јован Лествичник пише о подвизавању на пустим мјестима. А то светим оцима није никакво затворништво већ пут слободи. Одсјецање или одбијање помисли јесте човјеков напор да очисти разумни дио душе и одстрани помисли што је засијао злобник са циљем да разори нам унутрашње јединство душевних сила и срце нам учини болесним. Отуд Православље је и врхунска исцјелитељска наука. Људима се не угађа по безмолвију већ смо свјесни Божанске воље. Безмолвије је чување ума и стална стража над помислима. Е, то је управо пут до знања по Палами. И то је Пут Пресвете Мајке Богородице за заједницу с Тројичним Богом. Она је нашла посвећење у највише Тајне, одлагала помисли ради бољег. Чист Ум и Срце су суботњи починак, а Васкрсење, што дође с Христом и Новим савезом са Богом, је Света недјеља. Плодоносно је безмолвије, пресаздава нашу Личност, обнавља биће, сједињује нас с Богом и васпоставља нам заједницу. Богољубив човјек је сигурно човјекољубив и више од тог. Неграмзив. По светим оцима у ћутању је тајна ,,будућег вијека“. Чак је и Мојсије, по светом Григорију Ниском (брат Василија Великог), био 40 година удаљен од људи. И непрестано пред лицем Божјим. Јован Лествичник, који заједно са Никифором Исихастом оснажује исихастичку традицију у 6. вијеку, вели да ,,онај који би хтио молитвено да тихује, а да се није ослободио врлинским живљењем од духовних страсти и болести, личи на човјека који искаче из брода у море, сматрајући да ће на дасци безбједније стићи на обалу.“ Савјетују нам свети оци да Бога треба више спомињати него колико дисати. Ми не мислимо на нешто апстрактно философско и религијско већ на управо нешто реално светотајинско и световрлинско. Отуда је светогорско истинско живљење по Богу, а почело је са светим преподобним Петром Атонским у 4. вијеку, који у почетку бијаше заробљени војник негдје у Арабији. Светост и јесте мјера људског достојанства.
Григорије Палама је био атоски монах око 5 година, али и ромејски теолог и солунски архиепископ. Замонашио се са 21 годину. За тај период, из келије је излазио само суботом и недјељом, до првог манастира да се види с братијом и да се причести на литургији. И његов отац Константин пред смрт се замонашио. По Палами и ,,онима који желе да се потпуно предају молитвеној самоћи, не само што им је неугодно разговарање и општење са мноштвом људи него и са онима који живе на исти начин као и они. То бива зато што се тиме прекида стални и омиљени разговор са Богом, а сабраност ума, којом се одликује унутарњи и истински монах, разбија на два дијела а понекад и на више дијелова.“
Чувене ,,Тријаде“ су спис Григорија Паламе написан у одбрану монаха Свете Горе у спору око Варлаамових (Варлаам, калабријски монах и теолог западни, некад свјетовњак Бернардо Масари) оптужби пред патријршијом и царем. Он тврди да познање или „виђење“ Бога је чин искуства, и подвиг, а не само разумско читање списа и обављање проповиједи. Поручује: ,, Зар не схваташ да људи који су сједињени са Богом и обожени, који на божански начин усмјеравају свој поглед на њега, не виде као ми? Они, на чудесан начин, виде чулом које надилази свако чуло, и умом који надилази сваки ум, јер духовна сила прожима њихове људске способности и омогућује им да виде оно што је изнад нас.“ Затвориће га цариградски патријарх на 4 године, ал' ће га нарени ослободити и чак поставити за солунског архиепископа. Потом, у Солуну је проводио ноћи у молитви и састављању књига, иако је сматрао да писање омета молитву, јер ствара бригу и расијаност. Вели: ,,Многи од врхунских отаца исихаста нису хтјели уопште ништа да пишу, иако су били у стању да изложе врло корисне ствари". Али ако се јави потреба и у случају да нестане потребних списа, било ко од ових отаца ће се дати на писање истих. Тежиште овог Паламиног спора с калабријским монахом сколастичарем Варлаамом јесте указивање на постојање нестворених Божанских енергија (таворске свјетлости) са којима се човјеку ваља спојити уз благодат ради остварења главног циља, Обожења. Та свјетлост није суштина Божја него енергија, благодат и слава (сила) која се даје светима из суштине Божје.
Док латински монах и теолог Варлаам обожење своди на подражавање Бога, Палама наводи да је обожење стварно учествовање, лично општење са Богом, а Благодат преношење силе Божје у наш живот; а спасење тајанствена промјена човјека у бога. Но, и поред Божијег присуства у нествореним енергијама, тајна Божије суштине остаје непозната. Познање нам значи сједињење с Богом, продирање у унутрашњост Бога колико је допуштено човјеку, који никад ни не може да схвати и исцрпи Божанску суштину. Тако Палама одваја суштину Једног Бога са три ипостаси од енергија Бога, што католици критикују. Три ипостаси (Отац, Син и Свети Дух) су једна у другој са сталним прожимањем, али несливене, и кроз њих се човјеку открива Бог. И није могуће одвојити једну Личност од друге, да буде појмљена сама по себи, вели Григорије Ниски. Па се никако не може говорити одвојено само о једној ипостаси. Отац је изнад Сина и Духа само у узрочном смислу, али су потпуно једнаки кад је у питању Божанска суштина.
У новије вријеме имамо и екуменисту либералног учитеља и учиетеља многих наших православних богослова, Јована Зизјуаса, рођеног 1931. године, титуларног митрополита пергамског при Цариградској патријаршији, који нас вуче натраг к Варлааму и рационализму. Чак је уврштен и у православне богословске факултете као обавезна литература. Један од познатих његових списа је и ,,Од маске до личности“. По савременим медијима говори и о потешкоћама, прије свега, с Руском Православном Црквом на екуменистичком путу, а повлачи нас к дарвинизму, јер мисао митрополита Зизјуласа је да је човјек микрокосмос који у себи сабира сву осталу творевину, што има древно јелинско поријекло. Али, нпр. Свети Григорије Богослов је однос човјека и свијета исказао обрнутим редослиједом, рекавши да је човек „велики свијет у малом“ – макрокосмос у микрокосмосу, у складу и с Христовим ријечима да је човјекова душа претежнија од цијелог свијета, јер каква је корист човјеку да сав свијет задобије, а души својој да науди (Мк. 8, 36). Зизјулас види да је „људско биће органски дио животињске врсте“. Али човјек није дио тог света, и по Светим списима и по ријечи светих отаца, већ је човјек биће саздано по икони и подобију Божијем (1. Мојс. 1, 26), створен с циљем да обједини видљиви и невидљиви свијет. По св. Григорију Ниском, човјек је по својој словесности, „брат са анђелом“. Дакле, човјеково је поријекло ,,одозго“, а не одоздо! И једино слободно биће међу свим земним створењима преко ког свијет једино проналази јединство с Богом. Иако има све елементе природе у себи, човјек је биће које идентитет задобија у заједници с Богом. Дакле, човјек је много више од цијеле видљиве природе. Губећи из најважније, митрополит Зизјулас заборавља Христове речи да човјек не живи само о хљебу, него и о свакој ријечи која излази из уста Господњих (Мт. 4, 5) и тврди срамно да „опстанак људског бића зависи од остале природе“. Ипак, Господ Исус Христ недвосмислено истиче узвишеност људског постојања да Душа је претежнија од тијела. А код апостола Павла имамо да се сва природа тужи и чека да се јаве синови Божији да је ослободе од трулежности (Римљ. 18, 21). Али ваља нам бити на опрезу како та приближавања дарвинизму постају све очитија и у Православљу у вријеме новог појачавања екуменистичких покушаја. И још као да нисмо добро разумјели дарвинизам. И по њима онтологија као наука о истинском бићу искључује етику. Видљив је прилаз к хуманизму с којим се неминовно баца облак пред виђење праве суштине нам постојања.
Дакле, учење о Божанским нествореним енергијама чини суштинску карактеристику православља, учење које почива на темељу вјере у обожење човјека и преображење твари. Палама управо ово успјева одбранити пред црквеном и царском влашћу. По овом, за разлику од римокатоличке теологије, која нагиње ка супстанцијализму, православље види благодат као енергију и божанско дјелање кроз које човјек постаје „причасник Божанске природе“ (2. Пе-тр. 1,4). Палама непрестаном молитвом, побједивши сва лукавства ђавоља, удостоји се благодатних дарова: исцјељивања болесних душом и тијелом, затим творења знамења и чудеса. У дубини молитвеног духа он долажаше до умилења и плача срдачног, да му сузе потоцима тецијаху из очију. Но, избјегавајући славу људску и чезнући за још строжијим и молитвенијим животом, он кришом напусти лавру и оде у забачену пустињу, у скит звани Глосија.
Паламине мошти се чувају у цркви Светог Григорија Паламе у Солуну, а празнује се 14. новембра.
Прођи се Синко.
No comments:
Post a Comment