Oboženje - cilj čovjekova života

O tome govore uzvišeni oci pravoslavne vjere. Evo riječi nekih od njih:

Jednog od najvećih ruskih svetitelja, Serafima Sarovskog (1754-14. januar, 1833), proslavlja Srbska pravoslavna crkva 15. januara. Po Svetom Serafimu - Cilj čovjekova života je sticanje Duha Svetog. Serafimu će biti posvećeno, osim ovog, tematskog, i posebno poglavlje na ovom sajtu, među svetiteljima u smislu žitija. On se družio sa medvjedom, a osim na hiljade ljudi za čudesna iscjeljenja i blagoslov, u posjetu mu je dolazio i posljednji ruski car Nikolaj Drugi Romanov, a medvjedu je tad govorio - Rođeni, navrati kasnije, jer sad nam je u posjeti Baćuška Car.

Serafim reče sagovorniku mirjanu (onaj koji živi u svijetu): ... Govorili su vam: ‘Idite u crkvu, molite se Bogu, vršite zapovesti Božije, čini dobra dela – to i jeste cilj hrišćanskog života!’ A neki su čak i negodovali na vas što se odajete nebogougodnoj radoznalosti, govoreći vam: ‘Ne ispituj ono što je više od tebe!’ Ali, nije trebalo tako da govore. Evo ja, ubogi Serafim, rastumačiću vam sada u čemu se uistinu sastoji taj cilj…
Ma koliko da su molitva, post, bdenje i sva ostala hrišćanska dela dobra sama po sebi – u njima, ipak, ne leži cilj našeg hrišćanskog života, mada nam služe kao neophodna sredstva za postizanje toga cilja. Istinski cilj našeg hrišćanskog života sastoji se u zadobijanju ili sticanju Svetoga Duha Božijeg. A post, i bdenje, i molitva, i milostinja, i svako delo Hrista radi učinjeno, jesu sredstva za zadobijanje Svetoga Duha Božijega. Zapamtite, baćuška, da samo Hrista radi učinjeno dobro delo donosi plodove Duha Svetoga. Sve što se ne učini radi Hrista, makar i dobro, neće nam doneti nagrade u budućem životu niti će nam dati blagodati Božije u životu ovdašnjem. Zato je Gospod Isus Hristos i rekao: „Svak ko ne sabira sa Mnom, taj rasipa“… Takođe, Gospod je rekao Jevrejima: „Kada biste bili slepi, ne biste greha imali. A sada kažete – ‘vidimo’, tako vaš greh ostaje“.
Stičite blagodat Duha Svetoga i svim drugim dobrodeteljima (vrlinama i dobrim delima) Hrista radi. Trgujte njima duhovno i to trgujte onim dobrodeteljima koje vam najveći dobitak duhovni donose. Sabirajte „kapital“ blagodatnog preoizobilja dobrote Božije i dajte ga u večnu Božiju „štedionicu“, u kojoj se prima neveštastvena (nematerijalna) kamata, i to ne četiri ili šest odsto, no sto odsto na jednu „rublju“ duhovnu, pa čak i neizbrojni broj puta više od toga. Ako vam, na primer, molitva i bdenje donose više blagodati Božije, to bdite i molite se! Ako vam post donosi mnogo Duha Božijega, onda postite! Ako li vam više privlači milostinja, onda milostinju tvorite. I tako rasuđujte o svakoj dobrodetelji, koju tvorite Hrista radi… A Gospod veli: „Neće svako ko mi govori – Gospode, Gospode, da se spase, nego onaj ko tvori volju Oca Moga“, tj. onaj ko vrši delo Božje i to sa strahopoštovanjem, jer – „proklet je svaki ko tvori delo Božije s nebrižljivošću“. A delo je Božije ovo: „Da verujete u Boga i Onoga Koga On posla – Isusa Hrista“…A, eto, neki govore: „Ta mesta su neshvatljiva. Zar su zbilja ljudi mogli tako očigledno videti Boga?“ Ničega, pak, tu nema neshvatljivog. Do toga neshvatanja došlo je stoga što smo se mi udaljili od prostodušnosti duhovnog znanja prvih hrišćana i, pod izgovorom prosvećenosti, zapali u takvu tamu neznanja, da nam se već teško shvatljivim čini ono što su stari u tolikoj meri jasno razumeli, da im pojam o javljanju Boga ljudima nije izgledao čudnovat ni u običnim razgovorima. Tako je pravedni Jov, kada su ga prijatelji ukorevali zbog toga što tobože huli na Boga, ovima odgovorio: “ Kako bi moglo to da bude kada dah Svedržiteljev osećam u nozdrvama svojim?“… Nisu ljudi videli Boga i blagodat Njegovog Duha Svetoga u snu, niti u maštariji, niti u istupljenju (ekstazi), niti u uobrazilji rastrojenog duha, nego uistinu – na javi… Adam je bio stvoren u tolikoj meri nepodložan uticaju ijedne Bogom stvorene stihije, da ga voda nije topila, ni oganj žegao, niti ga je zemlja mogla progutati bezdanima svojim, niti vazduh povrediti ma kakvim svojim dejstvom. Sve je bilo pokorno Adamu kao ljubimcu Božijem i caru i sopstveniku Njegove tvorevine. I sve je na njega gledalo sa udivljenjem kao na svesavršenu krunu Božijih tvari. Od onoga daha životnoga, udahnutoga mu u lice iz svestvarajućih usta Boga Svetvorca i Svedržitelja, Adam se bio toliko ispunio premudrošću, da nikada od pamtiveka nije bilo i teško da će ikada biti na zemlji čoveka premudrijeg i mnogoznalijeg od njega. Kad mu je Gospod zapovedio da nareče ime svakoj tvari, on je svakoj tvari dao takvo nazvanje, koje u potpunosti označava sve odlike (kvalitete) te tvari, svu silu i sva svojstva, koja ona ima po daru koji joj je Bog darovao prilikom stvaranja. I, eto, baš pomoću toga dara natprirodne Božije blagodati, koji mu je nisposlan dahom životnim, Adam je mogao da vidi Gospoda gde hoda po raju i da Ga poziva, mogao je da razume reči Njegove i razgovore svetih Anđela, kao i jezik svih tvari – i zverinja i ptica i gmizavaca koji žive na zemlji i uopšte sve ono što je sada za nas, pale i grešne, sakriveno, a što je za Adama do njegovog pada bilo sasvim razumljivo. Takvu istu premudrost, i silu, i svemoć, i sva ostala dobra i odlike svetosti darovao je bio Gospod Bog i Evi, koju je stvorio ne od praha zemnoga nego od rebra Adamova u Edemu sladosti, u Raju, koji je zasadio posred zemlje. A da bi Adam i Eva mogli lako i stalno da održavaju u sebi ta besmrtna, bogoblagodatna i savršena svojstva onoga životnog daha, Bog je posadio posred raja Drvo Života, u čije je plodove pohranio srž i svu punoću darova Svoga božanstvenog daha. Da Adam i Eva nisu sagrešili i oni sami i sve njihovo potomstvo mogli su svagda jedenjem od plodova Drveta Života održavati u sebi večno životvornu Silu Božije blagodati i besmrtnu, večito mladu punoću telesnih, duševnih i duhovnih svojih moći kao i trajnu mladolikost svoga beskonačnog, besmrtnog i sveblaženog stanja, što je sve teško zamislivo u sadašnje vreme čak i uobrazilji našoj.
No, pošto su, Adam i Eva, jedenjem od Drveta Poznanja dobra i zla – prevremeno i protivno zapovesti Božijoj – upoznali razliku između dobra i zla i izložili se svim nevoljama, koje su sledovale prestupljenju zapovesti Božije, oni su se lišili toga bescendara blagodati Duha Božijega, tako da do samoga dolaska u svet Bogočoveka Isusa Hrista Duh Božiji „ne beše u svetu, jer Isus još ne beše proslavljen.“ Ipak, to ne znači da u svetu uopšte nije bilo Duha Božijega, nego da Njegovo prisustvo nije bilo tako punomerno kao u Adamu, ili u nama pravoslavnim hrišćanima. To prisustvo, pak, projavljivalo se samo spolja, a znaci prebivanja Duha Božijega u svetu bili su poznati rodu čovečjem. Tako, na primer, Adamu posle pada, a isto tako i Evi, bile su otkrivene mnoge tajne, koje su se odnosile na buduće spasenje roda ljudskog. Čak i Kainu, bez obzira na njegovu bezbožnost i njegov prestup, bio je lako razumljiv blagodatni glas Božji… Iako ne s takvom silom kao u narodu izabranom, do projavljivanja Duha Božijega dolazilo je i među neznabošcima, koji nisu poznavali Boga Istinitoga, zato što je Bog i meću njima nalazio Svoje izabranike. Takve su, na primer, bile devstvenice proročice Sibile, koje su, istina, svoju devstvenost posvećivale Bogu Neznanome, no ipak Bogu, Tvorcu vaseljene, Svedržitelju i Promislitelju, za kakvoga su Ga i neznabošci smatrali. Takođe i filosofi neznabožački, koji su, istina, bludeli po tami nepoznavanja Boga, ali su tražili Bogu omiljenu istinu, mogli su samo zbog toga bogougodnog traženja istine postati sudeonici Duha Božijeg, jer je rečeno: „Narodi koji ne znaju Boga po prirodi tvore što je po Zakonu i ugodno Bogu“…Ne govori zabadava Reč Božija: „Carstvo je Božije unutra u vama i s naporom se uzima i samo podvižnici ga zadobijaju“. To jest: oni ljudi koji, ne obazirući se na uze grehovne, koje su ih sapele i svojom prinudom i navođenjem na nove grehe ne dopuštaju im da priđu k Njemu, Spasitelju našem, sa savršenim pokajanjem, da bi sa Njim postradali, preziru jačinu tih grehovnih uza, i sile se da ih raskinu – takvi ljudi javljaju se potom pred licem Božjim belji od snega, ubeljeni blagodaću Njegovom. „Dođite“ – kaže Gospod – „Ako gresi vaši budu kao skerlet, ubeliću ih kao sneg“…Tako je negda i sveti tajnovidac Jovan Bogoslov video ovakve ljude u haljinama belim, tj. u haljinama opravdanja, „sa palmovim grančicama u rukama“, kao znamenjem pobede, kako pevaju Bogu divnu pesmu „Aliluja“ i krasotu pesmopoja njihovih niko na svetu ne mogaše podražavati. Za njih je Anđeo Božiji rekao: „Ovo su oni koji dođoše iz nevolje velike, i opraše haljine svoje i ubeliše ih u Krvi Jagnjetovoj“, tj. opraše ih stradanjima i ubeliše kroz pričešće Prečistim i Životvornim Tajnama Tela i Krvi Agneca, Neporočnog i Prečistog Hrista, zaklanog po Njegovoj sopstvenoj volji za spasenje sveta pre sviju vekova, Koji svagda i do danas trpi zaklanje i razdeljuje se (vernima), a ostaje nimalo netrošiv, dajući nam poputninu života večnog za večno i beskrajno spasenje, radi blagoprijatnog odgovora na strašnom sudilištu Njegovom. Svoju Prečistu Krv i Telo, Hristos nam daje i kao najskupoceniju i svaki um prevashodeću zamenu za plod sa Drveta Života, kojega je naš ljudski rod hteo da liši neprijatelj čovekov (Lucifer) nispavši s nebesa. Premda je naš neprijatelj đavo najpre prelastio Evu, pa je sa ovom pao i Adam, Gospod, ipak, ne samo da im je darovao Iskupitelja u Porodu Ženinom, nego je i svima nama u Ženi i svagdaDjevi, Bogorodici Mariji, dao zastupnicu pred Sinom Njenim i Bogom našim. Ona je satrla u samoj sebi i satire (i sada) glavu zmijinju u svome rodu ljudskom. Ona je nepostidna i nepobedna Zastupnica čak i najočajnijih grešnika. Baš zbog toga se Božija Majka i naziva „Bič za demone“, pošto demon nema moći da pogubi čoveka, samo ako ovaj ne odstupi od pribegavanja k Majci Božijoj za pomoć… A sva naša nesreća je u tome što sami mi ne ištemo taj božanstveni razum, koji se ne kočoperi i ne bode oči, jer nije od ovoga sveta. Taj razum, ispunjen ljubavlju prema Bogu i bližnjem, izgrađuje svakoga čoveka na njegovo spasenje. Za razum je Gospod rekao: „Bog hoće da se svi spasu i da dođu do razuma istine“. A povodom nedostatka toga razuma On je rekao Svojim Apostolima: „Zar ste bezrazumni i zar niste čitali Pismo, i priču ovu zar ne razumete?… “ I još se u Jevanđelju o tome razumu kaže za Apostole da im Gospod „otvori um da razumeju Pisma“. Nahodeći se u tome (raz)umu i Apostoli su svagda videli da li Duh Božiji prebiva na njima ili ne, pa videći saprebivanje Duha Božijeg na sebi, i bivajući prožeti Njime, uvereno su govorili da je delo njihovo sveto i potpuno ugodno Gospodu Bogu. Time se i objašnjava zašto su oni u svojim poslanicama pisali „Ugodno bi Svetome Duhu i nama…“ … Apostoli samo na tome osnovu i nude svoje poslanice (kao istinu neprolaznu, na korist svima vernima), jer su kao Sveti opipljivo osećali prisustvo Duha Božijega u sebi… Eto, dakle, vaše bogoljublje, vidite li kako je to jednostavno? ...
Potrebno mi je – rekoh ja – da to dobro shvatim!…
Tada me o. Serafim veoma snažno uhvati za ramena i reče mi:
– Mi smo obojica sada, baćuška, u Duhu Božjem, i ja i ti… Zašto ne gledaš u mene?
Na to ja odgovorih:
– Ne mogu, baćuška, da vas gledam, jer se iz vaših očiju munje liju. Vaše lice postalo je svetlije od sunca, a moje oči kopne od bola.
O. Serafim reče:
– Nemojte se plašiti, vaše bogoljublje, i vi ste sami sada postali svetli, kao i ja. I vi ste sada u punoći Duha Božijega, inače vam ne bi bilo moguće ni da mene vidite takvim.
– I prikloni k meni svoju glavu, pa mi tiho na uho kaza:
– Blagodarite Gospodu Bogu za neizrečenu milost Njegovu prema vama. Vi ste videli da se ja još nisam bio ni prekrstio, nego sam se samo misleno u srcu svome pomolio Gospodu Bogu i unutra u sebi izrekao: Gospode, udostoj ga da jasno i telesnim očima vidi silazak Duha Tvojega, kojega udostojavaš sluge Svoje onda kada blagovoliš da se javiš u svetlosti veličanstvene slave Svoje! I, eto, baćuška, Gospod je magnoveno ispunio smirenu molbu ubogog Serafima!… Kako, dakle, da Mu obojica ne blagodarimo na ovome Njegovom neizrecivom daru? Ni velikim pustinjacima, baćuška, Gospod Bog ne javlja tako milost Svoju uvek. Ova blagodat Božija blagoizvolela je utešiti skrušeno srce vaše kao čedoljubiva majka, i to na zauzimanje same Majke Božije… Zašto me, baćuška, ne pogledate u oči? Prosto pogledajte, ne bojte se – Gospod je s nama!
Gospod rekao učenicima Svojim: „Mir vam ostavljam, mir Svoj dajem vam. Ne dajem vam ga kao što svet daje… Kad biste bili od sveta,svet bi svoje ljubio, a kako niste od sveta nego vas Ja izabrah od sveta, zato vas svet mrzi…Ali, ne bojte se, jer Ja pobedih svet!…“
– Ne znam baćuška – rekoh ja – da li će me Gospod udostojiti da zanavek upamtim tako živo i jasno ovu milost Božiju, kako je sada osećam.
– A ja mislim – odgovori mi o. Serafim – da će vam Gospod pomoći da je vavek zadržite u svojoj pameti, jer inače se Njegova dobrota ne bi magnoveno priklonila k smirenoj molitvi mojoj, i ne bi požurila tako brzo da posluša ubogog Serafima, tim pre što ovo nije dano samo radi vas – da samo vi to shvatite, nego je preko vas dano čitavome svetu, da i vi sami, utvrdivši se u delu Božijem, uzmognete da drugima budete od koristi. Što se pak tiče toga, baćuška, što sam ja monah a vi čovek koji živi u svetu, ništa ne mari: Bog traži pravu veru u Njega i Sina Njegovog Jedinorodnog. Za nju On i daje izobilno odozgo blagodat Duha Svetoga. Gospod ište srce, preispunjeno ljubavlju prema Bogu i bližnjem, upravo presto, na kome voli da sedi, i na kome se javlja u punoći Svoje nadnebesne slave. „Sine, daj mi srce svoje“, veli On, „a sve ostalo Sam ću ti dati“, jer u srcu čovekovom može se smestiti Carstvo Božije. Gospod zapoveda Svojim učenicima: „Ištite pre svega Carstvo Božije, i pravdu njegovu, a sve ostalo dodaće vam se. Jer, zna vaš Otac nebesni da vam je sve to potrebno“. Ne prekorava nas Gospod Bog za to što se koristimo zemaljskim dobrima, jer i Sam govori, da shodno svojoj smeštenosti u zemaljski život, mi sve to potrebujemo, tj. potrebujemo sve ono što uspokojava naš ljudski život i što čini lakšim i udobnijim put naš ka nebesnoj otadžbini.

Zatim, Georgij Kapsanis, 1935-2014, makedonski pravoslavni otac, iguman svetogorskog manastira Grigorijat (piše: ,,Oboženje - Cilj čovjekovog života"). Za manastir Grigorijat neki spisi govore da ga je osnovao oko 14. vijeka Grigorije pustinjak Srbin porijeklom, ali je kasnije data i druga verzija priče, a kao osnivači su Grigorije Sinait i Grigorije iz Sirije. Glavna Crkva posvećena je Sv. Nikoli. Vratimo se sad temi, šta je to rekao Kapsanis o cilju čovjekova života:

Бог не жели да човек буде напросто створење са извесним даровима, својствима и надмоћношћу над остатком твари, већ жели да човек буде бог по Благодати. Човек споља изгледа као пуко биолошко биће, попут осталих живих створења. Наравно, човек јесте живо створење, али, као што вели Свети Григорије Богослов: ,,Човек је једино створење мимо свеколике остале творевине, које може постати бог."

Ово по образу Божијем се односи на дарове које је Бог дао једино човеку за разлику од свих осталих Његових створења, тако да је човек - икона Божија. Ти дарови су: словесни ум, савест, слободна воља, стваралаштво, љубав и чежња за савршенством и за Богом, лична самосвест и све што човека уздиже изнад свих осталих створених живих бића, што га чини лицем и личношћу. Другим речима, све оно што човека чини личношћу јесу дарови по образу Божијем. Обдарен образом (иконом) Божијим (личењем на Бога), човек је призван да за добија подобије (уподобљење Богу), да стиче обожење. Творац, Бог по Природи, призива човека да постане бог по Благодати. Бог је обдарио човека даровима по образу Своме да би човек могао да се успиње на бескрајне висине, да би уз помоћ тих дарова могао да се уподоби Богу и Саздатељу, да би са Творцем могао да има не спољашњи, морални однос, већ личну заједницу. Можда је врло смело, чак, и помислити, а камоли рећи, да је циљ нашег живота да постанемо богови по Благодати. Међутим, управо то нам откривају Свето Писмо и Оци Цркве. Нажалост, многи људи изван Цркве, баш као и многи људи у Цркви, не знају за ово. Они верују да је циљ нашег живота, у најбољем случају, пуко морално побољшавање чији је циљ да постанемо бољи људи. Међутим, по Јеванђељу, Предању Цркве и Светим Оцима, то није циљ нашега живота. Није једини циљ да се човек побољшава, постајући моралнији, праведнији, честитији, одговорнији. Наравно, све то он мора да постане, али то није најбитније, све то није коначни циљ за који је наш Творац и Саздатељ створио човека.

А будући да је човек призван да битује по образу Божијем, јер је и створен да постане бог, он, чим се не креће путем обожења, почиње да осећа празнину у себи, осећа да нешто није у реду. Он покушава да ту празнину испуни разним садржајима, али ипак не проналази истинску срећу. Човек, гушећи се, ствара измишљени, површни, мали и ограничени свет, у коме сам себе поробљује и заточује. Он организује свој живот тако да никада нема мира, да никада не бива сам са собом. И оно што неки покушавају са дрогама, то он покушава са буком, напетошћу, телевизијом, радиом и информацијама о свему и свачему: да заборави, да не размишља, да не брине, да се не сећа да је на погрешном путу и да се удаљава од свога циља. На крају, сироти савремени човек, ипак, остаје незадовољан собом, и тако бива све док не пронађе нешто друго, нешто веће, што постоји у његовом животу, нешто што је истински дивно и стваралачко.

Prođi se Sinko.