Породица Лоских припада чувеном кругу петроградског свеучилишта. Познавали су и православни Исток и латинизовани Запад. Владимир Лоски (1903–1958), историчар философије и богослов окренут патристици и Западном средњовјековљу, син је руског философа Николаја Лоског (1870-1965), који синтетизује Лајбницову монадолошку метафизику и Бергсонов интуиционизам.
Син Владимир Лоски, ипак, прилази ближе Православљу и тражи важне недостатке западне философске и теолошке мисли. Прво је горљив у својој одбрани Православља, непомирљив и строг, а потом смирен у мудрости и врло привлачан по личности. Учио и научио је много од Георгија Флоровског. Иначе, докторирао је на Екарту, хришћанском мистику ког је изњедрила латинска страна. Већ у првим годинама студија у родном Петрограду с породицом је присиљен да емигрира прво у Праг, потом у Париз. Врло брзо се фокусира на богословску и црквену проблематику. Члан је Православног братства у Паризу при парохији Света три јерарха. Почиње и с објављивањем својих богословских радова. Активан је у литургијском животу и дубоко улази у светоотачку традицију. По Лоском Истина не произлази ни из Истока ни са Запада већ из Духа Светог као ,,Духа Истине, који од Оца исходи“. Након Другог свјетског рата држи предавања и у Француском православном институту Светог Дионисија, потом у руско-енглеском удружењу Светог Албана (први енглески мученик). Његови радови тиме се преводе и на енглески језик. Упокојио се у Паризу 1958. И показао је Западу да Православље није само историјска форма већ пунота Истине по Богу. Указивао је Берђајеву на његове ванцрквене философске опите. Лоски дубоко проживљава Цркву, Свето писмо, списе црквених отаца, житија и слично, тражи живу и дјелотворну ријеч Божју чиме надалеко надилази философску мисао западњачких мислилаца. Његова ријеч је постала спасоносна спрам ријечи ових потоњих, он Западу тако нуди Бога Живог и Бога Истинитог. Христос је међу нама и ми у Христу, угаони камне на ком смо изграђени ми и Црква наша. Праадамовска је људска жеђ за Богом, а достићи циљ се може уз ,,мистично богословље“, попут хода уз ареопагитику или мистичну теологију. Сви други философски и мистични и религијски путеви по њему нису довољни да човјек изађе из овог затвореног круга свјетског живота и након њега шта долази. Сколастика и ационална теологија Запада битно скрећу с правог пута Спасења. Лоски акценат даје на исихастичко богословље, нуди нам Григорија Паламу и триипостасног дјелатног Бога. Шта чини Запад? Наглашава људску страну Христа, заборавља на Духа Светог. Свједоци смо, богожедан је дух човјеков, ум и срце његово. Лоски нам даје свој немали допринос.
Неспознатљивост Бога нам потврђује Свето Писмо, а опет говори се и о сусрету с Богом Лице у лице без икаквог тварног посредника. Одабранима. Прије или послије Васкрсења? О сједињењу. Ово учење, по Лоском, давно је било прецизно разрађено, и прије свих данас и неких првошњих бројних спекулација.
Јован Златоусти у својој 15. бесједи о Светом Јовану појашњава одјељак 1.18: ,,Бога нико никада није видио ... Оно што је Бог нису видјели ни пророци, чак ни анђели, ни арханђели. Јер, како створена природа може да види оно што је нестворено.“ Дионисије Ареопагит у свом дјелу (О божанским именима) каже: ,,Он се не може познати чулима, ни представом, ни мнијењем, ни разумом, ни знањем.“ Међутим, ту се за Тому Аквинског (сколастика, аристотеловца у теологији) ради само о непојмљивости (непоимање, немање појма о нечем) а не о неспознатљивости Бога код ова два њему ,,јелинска мислиоца“. Између познања и поимања су, по Лоском, танане границе.
А како је могуће да је најбољи и највећи дио Цркве запао у такву грешку, питаће неки. А Григорија Паламе учења су виђена смјешним, Палама означен као главна мета тог ромејског богословља 14 вијека.
Па, како ромејски богослови виде питање боговиђења? И је ли проблем што у самом Писму можемо наћи мјеста противрјечна - да Бога је могуће видјети и да Бога је немогуће видјети. Јер Бог је нестворен, а ми створени. Но, у нама је и Син Божји или сам Бог, ако смо обожени. Једни нас, ипак, бодре у томе да тражимо упорно лице Божије.
У Старом Завјету (Стари Савез са Богом) Бог каже Мојсију да не може њега човјек видјети и остати жив. Зато народ и не иде на Синајску гору, а Мојсије гледа запаљен грм. И Илији кад се јављао Бог је своје лице плаштом заклањао. То што заклања, уједно и открива.
Нико Оца није видио до Син. Али Син је у нама Логос.
И Јаков рече да Бога видје лицем у лице и да му се душа избави. Рече и Јов - Ушима мојим слушах о теби, а сада те очи моје виде. И тако многа су и разна богојављања у Светим списима Старог и Новог Савеза с Богом. У Првој посланици Светог Јована синовство тек треба бити остварено, а тиме и виђење Бога. Обожени су изабрани или подобни Богу. Јер постајемо слични Богу. Лицем у лице јест' сусрет са личним Богом.
Теофил Антиохијски (2. вијек) образованом незнабожцу Автолику појашњава да огријеховљено око не може видјети Бога макар му га и показивали.
Есхатолошко виђење Бога биће могуће бићима кад се одјену у непропадљивост. Апостол Павле је рекао: ,,Не знам, Бог зна.“
И тако године 1339. калабријски монах или философ Варлаам напада на искуства виђења нестворене Свјетлости код монаха Светигораца, а знамо да Светигорце тада пред царем брани чувени Григорије Палама. Варлаам говори о некаквим метеоролошким поремећајима ваздуха. А Палама говори о хармоничном односу Ума и Срца, и о нествореним енергијама Бога, о Три Личности и Једној Суштини и о могућности обожења човјека.
И много прије, Свети Исак Сирин (7. вијек), источни аскета, теолог, мистик, пише о томе ,,како се човјек спасава“.
Владимир Лоски, осврт на књиге ,,Боговиђење“ и ,,Оглед о мистичном богословљу Источне Цркве“.
Прођи се Синко.
No comments:
Post a Comment