Znanja Maksima Ispovjednika daju se poznati još iz jelinske filosofije, prvo Platonovih akademskih, Aristotelovih skolastičkih i neoplatonističkih znanja i škola filosofskih koje se već potpuno ukidaju u ovo istorijsko vrijeme (6-7. vijek). Filosofija se već proglašava ,,sluškinjom" religije. Konstantin (Tvrtko) Veliki Milanskim ediktom 313. godine dozvoljava hrišćanima propovjedanje vjere i prestaje ih progoniti. Tek će kasnije Teodosije (380) ozvaničiti istu kao državnu. Hrišćanstvo je, ipak primanje Boga Živog, Boga u Ličnosti Logosa ovaploćenog u tijelu čovjeka, koji je radi nas ljudi ... itd. što je precizno definisano u Simvolima vjere za vrijeme Konstantina.
Istočno Rimsko Carstvo je nastalo 285. godine kad je car Dioklecijan administrativno podjelio tadašnje Rimsko Carstvo na Istočno i Zapadno.
Konstantin iz Niša (Nais) postaje jedini (uzvišeni - avgustus) vladar Zapada i Istoka 324. godine kroz građanske borbe s drugim pretendentima, a bio je vojni tribun cara Dioklecijana i Galerija prije toga imao i oca Cezara (carevog zamjenika) na Zapadu. Majka mu se zvala Jelena.
Nikejski simvol vjere je donesen u Nikeji na 1. Vaseljenskom saboru 325. godine, donesenog da otkloni sve zabune pridošle od strane sveštenika Arija iz Aleksandrije i druge vrste jeresi kao pogrešnih vjerovanja, naredbom Konstantina.
Carigrad je razvijen kao nova prestolnica Romejskog carstva 330. godine. Imali smo prije toga i Sirmijum (Sremska Mitrovica) od 293. godine za prestolnicu i u njoj i okolo nje je rođeno 7 vladara Rimskog carstva.
Dioklecijan vladao od 284-305. godine;
Konstantin je vladao од 324-337. godine;
Teodosije potom od 379-392. godine.
Propalo Zapadno rimsko carstvo 476. godine.
A TO JE SVE VRIJEME KAD SLOVENI JOŠ ZVANIČNO NISU DOŠLI U SREDOZEMLJE !!! No, znamo da se ta fantomska teorija pojavila prvi put sa carem-istoričarem Konstantinom VII Porfirogenitom (purpurna boja carevanja) u 10. vijeku, a i nešto blaža situacija u vezi s tim stoji i s dubrovačkim monahom Mavrom Orbinijem (1563-1614) u njegovom poprilično prekraćenom djelu ,,Kraljevstvo Slavena".
Maksim Ispovjednik (581-662) o Duši piše:
Pre svega ću postaviti kriterijume kojima duša može biti shvaćena. Zatim, kroz šta se pokazuje njeno postojanje. Posle toga, da li ona ima svoju određenu suštinu, ili je njena suština neodređena. Iza toga sledi, da li je (duša) prosta ili složena. Zatim, da li je smrtna ili besmrtna. I najzad, da li je ona razumna ili nerazumna. Sva ova pitanja, u većini slučajeva, bi se postavila u razgovoru o duši, jer su to najglavnija pitanja koja mogu okarakterisati njeno svojstvo. Kao dokaze za utvrđivanje onoga što istražujemo koristićemo opšte pojmove, kojima će jasno biti potvrđeno ono što imamo u rukama. A radi kratkoće i radi koristi držaćemo se samo onih rasuđivanja koja su neophodna za predmet istraživanja koji će sada biti dokazan. Da bi shvatanje bilo jasno i lako, uvešćemo i izvesnu spremnost za suočavanje sa suprotnim argumentima. Dakle, započnimo slovo.
Šta je kriterijum za shvatanje duše?
Sve što postoji spoznaje se čulima, ili se poima umom. I ono što potpada pod oblast čula, ima dovoljan dokaz samu čuvstvenost, jer zajedno sa uočavanjem u nama se stvara i predstava o datom predmetu. Ali ono što se poima umom ne spoznaje se samo po sebi, nego na osnovu suprotnoga. Tako i duša, budući nepoznata, ne spoznaje se sama po sebi, nego upravo iz svojih projava.
Postoji li duša?
Telo naše pokrenuto, ili se pokreće spolja ili iznutra. A da se ne pokreće spolja jasno je po tome što se ono ne pokreće na način kao kad ga neko gura ili vuče, kao što se, na primer, pomeraju bezdušni predmeti. Iznutra, opet, pokretano, ne pokreće se na prirodan način, kao, na primer, vatra. Jer vatra ne prestaje da se kreće sve dok ne prestane da bude vatra, kao što telo, postavši mrtvo, ne kreće se, ostajući telom.
Prema tome, ako se telo ne pokreće spolja, kao što se pomeraju bezdušni predmeti, niti prirodno kao, na primer, vatra, onda je očigledno da ga pokreće duša, koja mu i život daje.
Ako se, dakle, pokazuje da duša daje život našem telu, onda je jasno da se sama po sebi duša spoznaje na osnovu onoga što joj je suprotno.
Da li je duša suština?
Da je ona suština pokazuje se iz sledećeg: najpre, prirodno, treba da bude rečeno šta je definicija suštine, budući da je ona suština. Zatim, kakva je ta suština budući da je jedna i ista po broju, ali je sposobna da prima stanja suprotna jedno drugom.
Po svemu je jasno da duša prima suprotna stanja iako ne odstupa od svoje prirode. U njoj se mogu videti pravednost i nepravednost, hrabrost i plašljivost, celomudrenost i neuzdržanost, stanja koja su suprotna jedno drugom. Ako se, dakle, svojstvo suštine izražava u sposobnosti primanja stanja koja su suprotna jedno drugom, onda je jasno da i za dušu važi ista takva definicija. Dakle, duša je suština. Zatim, ako je telo suštastvo, onda je neophodno da je i duša suštastvo. Jer ne može biti da ono što se oživljava ima suštinu, a ono što ga oživljava da nema suštinu. Zar se može reći da će ono što je ništa i nema svoju suštinu biti uzrok onoga što ima svoju suštinu? Ili, opet, ako nešto ima život u drugome, i bez tog drugog ne može postojati, koji će onda bezumnik reći da je ono uzrok tog drugoga od koga ima život?
Da li je duša bestelesna?
Gore je pokazano da se duša nalazi u telu. Treba, dakle, videti kako se ona nalazi u telu? Ako je dodata telu kao što kamičak stoji uz kamičak, onda je i duša telo. Onda se ne može govoriti da je čitavo telo prožeto dušom, jer je (u tom slučaju) duša dodata samo jednom njegovom delu. A ako se ona pomešala i stopila sa njim, onda za dušu treba reći da je složena iz mnogo delova, a ne da je prosta, što se odbacuje samim pojmom duše. Jer ono što je sastavljeno iz više delova može biti i deljivo. Ono što može biti deljivo, to je i rastavljivo. Ono što može biti rastavljeno, to se sastoji iz delova.
Ono što se sastoji iz delova, to ima tri dimenzije. Ono što ima tri dimenzije, to je telo. Kad se telo doda telu, to stvara gomilu. A duša koja se nalazi u telu ne stvara gomilu, nego ga oživljava. Nije, dakle, duša telo, nego je bestelesna.
Još: ako je duša telo, da li se ona pokreće iznutra ili spolja? Niti se pokreće spolja, zato što se ne gura i ne vuče kao bezdušni predmeti; niti se pokreće iznutra, kao što se pokreću bića sa dušom, jer bi bilo neumesno govoriti „o duši duše“. Ona, svakako, nije telo: dakle, bestelesna je.
I opet: ako je duša telo, ima li (ona) čulna svojstva i hrani li se? Ne, ona se ne hrani. I ako se hrani, ne hrani se telesno, kao (što se hrani) telo, nego bestelesno, jer se hrani rečju i mišlju.
Stoga, ona nema čulna svojstva, jer (očima) se ne može videti ni pravednost, ni hrabrost, niti išta od takvih pojava, jer su one svojstva duše. Ona, zaista, nije telo. Dakle, ona je bestelesna.
Da li je duša prosta?
Da je duša prosta pokazuje se, uglavnom, onim čime je dokazano da je bestelesna. Ako ona nije telo, jer je svako telo sastavljeno, a ono što je sastavljeno složeno je iz delova, a ona (duša) nije mnogodelna. Budući bestelesna ona je prosta, jer nije sastavljena iz delova.
Da li je duša besmrtna?
Ja mislim da onome što je prosto (po svojoj prirodi) sleduje besmrtnost. A na koji način dolazimo do takvog zaključka? Slušaj. Nijedno od postojećih bića nije propadljivo samo od sebe, budući da u početku toga nije bilo. Jer ono što je propadljivo propada delovanjem nečega suprotnog njemu. Zbog toga sve što je propadljivo, to je rastavljivo. A rastavljivo je složeno. A složeno je mnogodelno. Ono što je iz delova sastavljeno, jasno je da se sastoji iz različitih delova. A ono što je različito, to nije istovetno.
Prema tome, budući da je duša prosta i nije sastavljena iz različitih delova, te budući da je nesložena i nerastavljiva, ona je zbog toga nepropadljiva i besmrtna.
I opet, ono što se pokreće od nečeg drugog, nema u samom sebi životno načelo, nego ga dobija od pokretača, i postoji sve dok je posedovano od te pokretačke sile. A raspada se čim prestane to dejstvujuće načelo. Ono, pak, što se ne pokreće od nečeg drugog, nego ima sposobnost kretanja samo od sebe, kao što je duša samopokretna, nikada ne prestaje da bude, jer onome što je samopokretno sleduje to da je uvek pokretno. Ono što se uvek kreće, neprestano je. Ono što je neprestano, beskrajno je. Beskrajno je nepropadljivo. A nepropadljivo je besmrtno. Prema tome, ako je duša samopokretna, kao što je gore pokazano, onda je ona nepropadljiva saglasno priloženom zaključku.
I još: ako sve propadljivo propada zbog sopstvenog zla, onda ono što ne propada sopstvenim zlom, nepropadljivo je. Zlo je ono što se protivi dobru, stoga ga ono i razrušava. Jer telo nema drugog zla osim stradanja, bolesti i smrti, kao što su i njegove vrline – lepota, život, zdravlje i snaga. A zla duše su strašljivost, raskalašnost, zavist i tome slično. Pa ipak, sve to ne lišava nju života i kretanja. Dakle, ona je besmrtna.
Da li je duša razumna?
Da je naša duša razumna, svako će pokazati na osnovu mnogo čega, a pre svega po tome što je sama i pronašla (razne) veštine koje su korisne u životu. Jer nisu se veštine pojavile tek tako, ili slučajno, jer niko ne može reći ni dokazati da su one nedelotvorne i beskorisne za život. Dakle, ako veštine doprinose onome što je korisno u životu, onda to što je korisno zaslužuje da bude pohvaljeno. A ono što je za pohvalu stvoreno je razumom. Veštine su otkrića duše. Dakle, naša duša je razumna. Zatim, pošto naša čula sama po sebi nisu7 dovoljna za poimanje stvari, pokazuje se da je naša duša razumna. Jer, za razumevanje bića mi se ne zadovoljavamo samo čulnim doživljajima, jer ne želimo da budemo obmanuti u pogledu njih.
Evo, na primer: stvari koje su različite po prirodi, – da li su jednake po obliku i slične jedna drugoj po boji? – čulno osećanje je nemoćno da rasudi. Budući nerazumna, čulna osećanja mogu da nam pruže samo lažnu predstavu o stvarima, dok ih mi postižemo razumom. A da je zaista sve tako, vidimo po tome što one pojave čije postojanje, oblik, boju i td. organi čula prenose umu (čime se i ograničava njihova uloga) duša zatim ume da upotrebi na korist, da napravi izbor i pretvori ih u ono što nama odgovara. Prema tome, ako postojećim stvarima organi čula, budući nerazumni, mogu dati lažnu predstavu, postoji um koji o svemu rasuđuje, i sve istinski spoznaje kao što jeste. Um je razumni deo duše. Dakle, duša je razumna.
Još: mi ništa ne sprovodimo u delo od onoga što najpre nismo sebi predstavili. To nije ništa drugo do vrednost duše. Jer um joj nije pridodat spolja, kao i spoznaja postojećih stvari, nego kao da ona sama misaonim silama, iz same sebe, uređuje stvari. Zbog toga se u njoj najpre pravi prednacrt neke stvari, a zatim se sprovodi u delo. Vrednost duše nije ništa drugo do da sve čini sa razumom. Jer je već pokazano da ona pravi razliku između spoznaja koje joj pružaju organi čula. Dakle, duša je razumna.
Šta je duša?
Suština bestelesna, razumna, koja obitava u telu, sauzrok života.
Šta je um (νους)?
Deo duše najčistiji i razuman za sozercavanje stvari i onoga što je ranije doživljeno (preko organa čula).
Šta su razmišljanja (φρενες)?
To su sile duše prema nečemu što se tiče stvari, koje se putem razuma donose (neka vrsta usaglašenih pojmova).
Šta je to način (običaj) (τροπος)?
To je ono stanje duše, što je proizašlo iz navike.
Šta je to osećanje?
Organ duše, sila čula koja je u stanju da prima utiske od spoljnih stvari.
Šta je to duh (πνευμα)?
Suština bez forme, koja prethodi svakom pokretu.
Prodji se Sinko.
Istočno Rimsko Carstvo je nastalo 285. godine kad je car Dioklecijan administrativno podjelio tadašnje Rimsko Carstvo na Istočno i Zapadno.
Konstantin iz Niša (Nais) postaje jedini (uzvišeni - avgustus) vladar Zapada i Istoka 324. godine kroz građanske borbe s drugim pretendentima, a bio je vojni tribun cara Dioklecijana i Galerija prije toga imao i oca Cezara (carevog zamjenika) na Zapadu. Majka mu se zvala Jelena.
Nikejski simvol vjere je donesen u Nikeji na 1. Vaseljenskom saboru 325. godine, donesenog da otkloni sve zabune pridošle od strane sveštenika Arija iz Aleksandrije i druge vrste jeresi kao pogrešnih vjerovanja, naredbom Konstantina.
Carigrad je razvijen kao nova prestolnica Romejskog carstva 330. godine. Imali smo prije toga i Sirmijum (Sremska Mitrovica) od 293. godine za prestolnicu i u njoj i okolo nje je rođeno 7 vladara Rimskog carstva.
Dioklecijan vladao od 284-305. godine;
Konstantin je vladao од 324-337. godine;
Teodosije potom od 379-392. godine.
Propalo Zapadno rimsko carstvo 476. godine.
A TO JE SVE VRIJEME KAD SLOVENI JOŠ ZVANIČNO NISU DOŠLI U SREDOZEMLJE !!! No, znamo da se ta fantomska teorija pojavila prvi put sa carem-istoričarem Konstantinom VII Porfirogenitom (purpurna boja carevanja) u 10. vijeku, a i nešto blaža situacija u vezi s tim stoji i s dubrovačkim monahom Mavrom Orbinijem (1563-1614) u njegovom poprilično prekraćenom djelu ,,Kraljevstvo Slavena".
Maksim Ispovjednik (581-662) o Duši piše:
Pre svega ću postaviti kriterijume kojima duša može biti shvaćena. Zatim, kroz šta se pokazuje njeno postojanje. Posle toga, da li ona ima svoju određenu suštinu, ili je njena suština neodređena. Iza toga sledi, da li je (duša) prosta ili složena. Zatim, da li je smrtna ili besmrtna. I najzad, da li je ona razumna ili nerazumna. Sva ova pitanja, u većini slučajeva, bi se postavila u razgovoru o duši, jer su to najglavnija pitanja koja mogu okarakterisati njeno svojstvo. Kao dokaze za utvrđivanje onoga što istražujemo koristićemo opšte pojmove, kojima će jasno biti potvrđeno ono što imamo u rukama. A radi kratkoće i radi koristi držaćemo se samo onih rasuđivanja koja su neophodna za predmet istraživanja koji će sada biti dokazan. Da bi shvatanje bilo jasno i lako, uvešćemo i izvesnu spremnost za suočavanje sa suprotnim argumentima. Dakle, započnimo slovo.
Šta je kriterijum za shvatanje duše?
Sve što postoji spoznaje se čulima, ili se poima umom. I ono što potpada pod oblast čula, ima dovoljan dokaz samu čuvstvenost, jer zajedno sa uočavanjem u nama se stvara i predstava o datom predmetu. Ali ono što se poima umom ne spoznaje se samo po sebi, nego na osnovu suprotnoga. Tako i duša, budući nepoznata, ne spoznaje se sama po sebi, nego upravo iz svojih projava.
Postoji li duša?
Telo naše pokrenuto, ili se pokreće spolja ili iznutra. A da se ne pokreće spolja jasno je po tome što se ono ne pokreće na način kao kad ga neko gura ili vuče, kao što se, na primer, pomeraju bezdušni predmeti. Iznutra, opet, pokretano, ne pokreće se na prirodan način, kao, na primer, vatra. Jer vatra ne prestaje da se kreće sve dok ne prestane da bude vatra, kao što telo, postavši mrtvo, ne kreće se, ostajući telom.
Prema tome, ako se telo ne pokreće spolja, kao što se pomeraju bezdušni predmeti, niti prirodno kao, na primer, vatra, onda je očigledno da ga pokreće duša, koja mu i život daje.
Ako se, dakle, pokazuje da duša daje život našem telu, onda je jasno da se sama po sebi duša spoznaje na osnovu onoga što joj je suprotno.
Da li je duša suština?
Da je ona suština pokazuje se iz sledećeg: najpre, prirodno, treba da bude rečeno šta je definicija suštine, budući da je ona suština. Zatim, kakva je ta suština budući da je jedna i ista po broju, ali je sposobna da prima stanja suprotna jedno drugom.
Po svemu je jasno da duša prima suprotna stanja iako ne odstupa od svoje prirode. U njoj se mogu videti pravednost i nepravednost, hrabrost i plašljivost, celomudrenost i neuzdržanost, stanja koja su suprotna jedno drugom. Ako se, dakle, svojstvo suštine izražava u sposobnosti primanja stanja koja su suprotna jedno drugom, onda je jasno da i za dušu važi ista takva definicija. Dakle, duša je suština. Zatim, ako je telo suštastvo, onda je neophodno da je i duša suštastvo. Jer ne može biti da ono što se oživljava ima suštinu, a ono što ga oživljava da nema suštinu. Zar se može reći da će ono što je ništa i nema svoju suštinu biti uzrok onoga što ima svoju suštinu? Ili, opet, ako nešto ima život u drugome, i bez tog drugog ne može postojati, koji će onda bezumnik reći da je ono uzrok tog drugoga od koga ima život?
Da li je duša bestelesna?
Gore je pokazano da se duša nalazi u telu. Treba, dakle, videti kako se ona nalazi u telu? Ako je dodata telu kao što kamičak stoji uz kamičak, onda je i duša telo. Onda se ne može govoriti da je čitavo telo prožeto dušom, jer je (u tom slučaju) duša dodata samo jednom njegovom delu. A ako se ona pomešala i stopila sa njim, onda za dušu treba reći da je složena iz mnogo delova, a ne da je prosta, što se odbacuje samim pojmom duše. Jer ono što je sastavljeno iz više delova može biti i deljivo. Ono što može biti deljivo, to je i rastavljivo. Ono što može biti rastavljeno, to se sastoji iz delova.
Ono što se sastoji iz delova, to ima tri dimenzije. Ono što ima tri dimenzije, to je telo. Kad se telo doda telu, to stvara gomilu. A duša koja se nalazi u telu ne stvara gomilu, nego ga oživljava. Nije, dakle, duša telo, nego je bestelesna.
Još: ako je duša telo, da li se ona pokreće iznutra ili spolja? Niti se pokreće spolja, zato što se ne gura i ne vuče kao bezdušni predmeti; niti se pokreće iznutra, kao što se pokreću bića sa dušom, jer bi bilo neumesno govoriti „o duši duše“. Ona, svakako, nije telo: dakle, bestelesna je.
I opet: ako je duša telo, ima li (ona) čulna svojstva i hrani li se? Ne, ona se ne hrani. I ako se hrani, ne hrani se telesno, kao (što se hrani) telo, nego bestelesno, jer se hrani rečju i mišlju.
Stoga, ona nema čulna svojstva, jer (očima) se ne može videti ni pravednost, ni hrabrost, niti išta od takvih pojava, jer su one svojstva duše. Ona, zaista, nije telo. Dakle, ona je bestelesna.
Da li je duša prosta?
Da je duša prosta pokazuje se, uglavnom, onim čime je dokazano da je bestelesna. Ako ona nije telo, jer je svako telo sastavljeno, a ono što je sastavljeno složeno je iz delova, a ona (duša) nije mnogodelna. Budući bestelesna ona je prosta, jer nije sastavljena iz delova.
Da li je duša besmrtna?
Ja mislim da onome što je prosto (po svojoj prirodi) sleduje besmrtnost. A na koji način dolazimo do takvog zaključka? Slušaj. Nijedno od postojećih bića nije propadljivo samo od sebe, budući da u početku toga nije bilo. Jer ono što je propadljivo propada delovanjem nečega suprotnog njemu. Zbog toga sve što je propadljivo, to je rastavljivo. A rastavljivo je složeno. A složeno je mnogodelno. Ono što je iz delova sastavljeno, jasno je da se sastoji iz različitih delova. A ono što je različito, to nije istovetno.
Prema tome, budući da je duša prosta i nije sastavljena iz različitih delova, te budući da je nesložena i nerastavljiva, ona je zbog toga nepropadljiva i besmrtna.
I opet, ono što se pokreće od nečeg drugog, nema u samom sebi životno načelo, nego ga dobija od pokretača, i postoji sve dok je posedovano od te pokretačke sile. A raspada se čim prestane to dejstvujuće načelo. Ono, pak, što se ne pokreće od nečeg drugog, nego ima sposobnost kretanja samo od sebe, kao što je duša samopokretna, nikada ne prestaje da bude, jer onome što je samopokretno sleduje to da je uvek pokretno. Ono što se uvek kreće, neprestano je. Ono što je neprestano, beskrajno je. Beskrajno je nepropadljivo. A nepropadljivo je besmrtno. Prema tome, ako je duša samopokretna, kao što je gore pokazano, onda je ona nepropadljiva saglasno priloženom zaključku.
I još: ako sve propadljivo propada zbog sopstvenog zla, onda ono što ne propada sopstvenim zlom, nepropadljivo je. Zlo je ono što se protivi dobru, stoga ga ono i razrušava. Jer telo nema drugog zla osim stradanja, bolesti i smrti, kao što su i njegove vrline – lepota, život, zdravlje i snaga. A zla duše su strašljivost, raskalašnost, zavist i tome slično. Pa ipak, sve to ne lišava nju života i kretanja. Dakle, ona je besmrtna.
Da li je duša razumna?
Da je naša duša razumna, svako će pokazati na osnovu mnogo čega, a pre svega po tome što je sama i pronašla (razne) veštine koje su korisne u životu. Jer nisu se veštine pojavile tek tako, ili slučajno, jer niko ne može reći ni dokazati da su one nedelotvorne i beskorisne za život. Dakle, ako veštine doprinose onome što je korisno u životu, onda to što je korisno zaslužuje da bude pohvaljeno. A ono što je za pohvalu stvoreno je razumom. Veštine su otkrića duše. Dakle, naša duša je razumna. Zatim, pošto naša čula sama po sebi nisu7 dovoljna za poimanje stvari, pokazuje se da je naša duša razumna. Jer, za razumevanje bića mi se ne zadovoljavamo samo čulnim doživljajima, jer ne želimo da budemo obmanuti u pogledu njih.
Evo, na primer: stvari koje su različite po prirodi, – da li su jednake po obliku i slične jedna drugoj po boji? – čulno osećanje je nemoćno da rasudi. Budući nerazumna, čulna osećanja mogu da nam pruže samo lažnu predstavu o stvarima, dok ih mi postižemo razumom. A da je zaista sve tako, vidimo po tome što one pojave čije postojanje, oblik, boju i td. organi čula prenose umu (čime se i ograničava njihova uloga) duša zatim ume da upotrebi na korist, da napravi izbor i pretvori ih u ono što nama odgovara. Prema tome, ako postojećim stvarima organi čula, budući nerazumni, mogu dati lažnu predstavu, postoji um koji o svemu rasuđuje, i sve istinski spoznaje kao što jeste. Um je razumni deo duše. Dakle, duša je razumna.
Još: mi ništa ne sprovodimo u delo od onoga što najpre nismo sebi predstavili. To nije ništa drugo do vrednost duše. Jer um joj nije pridodat spolja, kao i spoznaja postojećih stvari, nego kao da ona sama misaonim silama, iz same sebe, uređuje stvari. Zbog toga se u njoj najpre pravi prednacrt neke stvari, a zatim se sprovodi u delo. Vrednost duše nije ništa drugo do da sve čini sa razumom. Jer je već pokazano da ona pravi razliku između spoznaja koje joj pružaju organi čula. Dakle, duša je razumna.
Šta je duša?
Suština bestelesna, razumna, koja obitava u telu, sauzrok života.
Šta je um (νους)?
Deo duše najčistiji i razuman za sozercavanje stvari i onoga što je ranije doživljeno (preko organa čula).
Šta su razmišljanja (φρενες)?
To su sile duše prema nečemu što se tiče stvari, koje se putem razuma donose (neka vrsta usaglašenih pojmova).
Šta je to način (običaj) (τροπος)?
To je ono stanje duše, što je proizašlo iz navike.
Šta je to osećanje?
Organ duše, sila čula koja je u stanju da prima utiske od spoljnih stvari.
Šta je to duh (πνευμα)?
Suština bez forme, koja prethodi svakom pokretu.
Prodji se Sinko.
No comments:
Post a Comment